*NAPOMENA: Tekst koji slijedi napisala je, naša draga Mostarka, Arijana Kandić Hinić, srcem i dušom mostarskom 11. marta 2011. godine.
Rijetko
sam do, tog, maja, zalazila u taj komšiluk. Nekako su se svi “izleti”
završavali najdalje Šarića haremom. Ono što sam tamo morala obaviti,
obavljala sam brzo i još brže se vraćala u svoj reon. IDI KUPI JUFKU
(ako mamu mrzi da rasuče)! ODNESI OVO NA HEMIJSKO! AKO NEMA U
“ZDRAVLJAKU” KUPI U SAMOPOSLUZI (ja ne pamtim da se tamo neko nekad sam
poslužio)! Sve tako nešto i na brzinu, bez mnogo obaziranja na to koga
to ‘dole’ na Luci ima i ima li uopšte nečeg (nekog) interesantnog. Ipak
su oni ‘dole’ bili Luka II, a kad si mlad onda to ‘dole’ nikako ne zvuči
privlačno. Ne ideš tamo u školu, slabo se družiš s ljudima otud, sve
nekako izbjegavaš da se udaljavaš s poznate teritorije, sve ti strano.
Sve dok se ne zaljubiš.
Posljednji
dani osmogodišnjeg školovanja. Pubertet drma ko sretni, glava negdje u
oblacima. Bezbrižna generacija, nema polaganja prijemnog, cijelo ljeto
pred nama i neslućene mogućnosti za dobar provod. Čini se da ništa ne
može pokvariti tu idilu. “ENO TI SE BRAT BIJE S NEKIM MALIM NA HAREMU!” -
doviknu mi neko u prolazu. JOJ, pa što se vazda bije majko moja!? Šta
ću moram otići da izvidim situaciju, nema mi druge. Stigla, al’ kasno
(ko da mi je Marko Kraljević rod rođeni). Degenečenje prestalo, ali je
zakazana “ferka” za neki drugi dan i to na Hadžića limanu, a zašto baš
tamo, nikad nisam saznala. Sudbina valjda. A i kako bih ja drugačije
ikad i otišla na Hadžića liman. Vjerovatno nikad i ne bih.
Osvanuo
dan te “ferke”, a ja na nju i zaboravila. Ma imala sam preča posla,
nego pamtiti s kim se i kad sve moj brat bije (fakin moj ljubljeni) i
gdje se sve to dešava. Nego uvijek se nađe neko dušebrižan da obavijesti
o nemilom događaju, pa se eto desilo i tad. Krenuh na to bojno polje,
ali kako nikako nisam mogla sama (to je u taj vakat bio takav blam)
povedem i drugaricu. Zaputile se cure ko sretne niz Luku, nemajuć pojma
ni kako se silazi na taj liman. Saznale smo, vjerujte mi, vrlo brzo, jer
smo imale i putokaz, od živih ljudi, sve do samog poprišta. Sjatilo se
sve živo ko da je u pitanju meč M. Tyson vs. E. Holyfield, u najmanju ruku. Dobro je kad nismo i ulaznice platile.
Nikad
mi neće biti jasan ljudski poriv da gleda tuđu bitku. Svi nešto
euforični, navijaju, ko na utakmici. Meni zlo! Ne ide baš da se derem na
brata tu pred svima (extra što gotovo nikog nisam ni poznavala), a ne
mogu ni da gledam kako se bije. Budala. Ostala mu je uspomena od tvrđe
glave, nego što je njegova.
Helenejz
(kako se ovo prevodi na strane jezike) u svoj toj gunguli, dok sam ja
molila i kumila da prestanu s bitkom (a došlo mi da obojicu dobro
iskefam) uspjela sam da primjetim da tamo ‘dole’ ima neko ko je
interesantan. Interesantan u smislu prvog tinejdžerskog zaljubljivanja. E
onda mi je Luka II postala poznata i omiljena teritorija.
Svaki
slobodan trenutak sam provodila tamo, razumije se, trebalo je vremena
da se nadoknadi ono što se propustilo za nekih 14-15 godina. Jedini
problem je bio, što je ta, ako se i može nazvati zaljubljenost u tim
godinama, kratko trajala. Nema veze, ljubav bude i prođe, ali ono što
ostane je drugarstvo. “Upadneš” tako u neko novo društvo i s tim
društvom doživiš neka nova iskustva. Slatko je bilo stajati pred nečijom
kapijom satima (ljevalo, puhalo vazda nekog ima) i voditi neke
neobavezne razgovore. Prepričavati protekle događaje, smišljati kako je
najbolje da se osvoji neka cura, a mogli smo napisati i uputstvo. Kako u
“Peglicu” napakovati devet ljudi i obrnuti krug Luka-Mahala-Luka. Vozač
te lude mašine je danas “Boem” carinski. Zašto li me ne čudi ta
činjenica?
Osim te prve “zaljubljenosti”, za Luku me veže i doček Nove 1988. godine. Po
prvi put u životu s društvom, van kuće. Mojoj sreći nije bilo kraja.
Čak je za tu priliku bila sašivena i posebna toaleta. Uslijedile su
poslije razne žurke, ali se ta prva posebno pamti.
Naučila
sam sve sokake i kapije, bućkala noge u onoj Neretvi što doteče od
Lučkog mosta, smijala se, po nekad i plakala, pjevala, igrala, slavila
rođendane,
družila se, a onda se udaljila. Život nas u nekom momentu odvuče od
svakodnevnice, prebaci nas na neki drugi kolosjek, po kojem saobraćaju
neki drugi vozovi, po drugačijem redu vožnje, a mi se ne bunimo. Valjda i
ne želimo da se bunimo. Putujemo na neka drugačija mjesta, s nama u
kupeima su drugačija lica, a ona stara nosimo kao prtljag negdje u
sjećanjima.
Nije
mi taj prtljag bio težak nikada, niti će ikada biti. Samo me jedna
“torba” muči godinama, a nikako da je zaboravim na nekoj od stanica.
“Torba” u koju sam spakovala onaj dan kad sam niz moju Luku II odlazila
iz Mostara. Dan satkan od tuge, boli, suza, jecaja, plamena, ruševina,
straha, neizvijesnosti i stida na tuđi red. KO JE TAJ? KO SE USUDIO DA
MI UKALJA MJESTO NA KOJEM SAM DOŽIVJELA “NEŠTO” PO PRVI PUT U ŽIVOTU? KO JE I S KOJIM PRAVOM?
Ma ko god da je, neka ga moja “torba” pritiska ko najveći teret! Moja Luka se oporavila, a i ja s njom. U inat svima.
Vrti se moj ringišpil neprestano.......
Nosim
sa sobom i danas jedan poklončić, dobijen tamo “dole” od “nekog” i na
njemu ključ od “nečeg” čega već odavno nema i nosim sve svoje “torbe”.
Samo tako i mogu dalje.
*SPECIJALNA
NAPOMENA: Tekst koji ste upravo
pročitali prenesen je sa mog starog bloga By MosHer (bymosher.blogger.ba) na
kojem sam ga objavio 12. marta 2011. godine!
Ensvid
Hadžajlić - MosHer
Nema komentara:
Objavi komentar