*NAPOMENA: Ovu priču napisao je dragi i poštovani Ognjen Pudar, u Osečini, 22.03.2011. godine.
Tamo
negdje u ljeto 1983.g nabavio sam, više iz sažaljenja na njen težak
život, nego iz potrebe, kuju njemačkog ovčara koja je tad bila stara
nekih šest mjeseci. Gazda joj, neki banjalučki taksista, ostao bez
dozvole na godinu dana, radi nekih nakupljenih saobračajnih prekršaja i
ko će ga znati čega još, te nije imao dovoljno hrane ni za vlastitu
dijecu, a kamoli još i za kuju i četvero njenih štenadi. Bila je
zaostala u rastu i mršava da si je mogao za svako rebro pojedinačno
uhvatiti. Mene neka tuga spopane te, i pored Dudinog protivljenja, kupim
je i donesem kući. Više od pola godine je trebalo da joj izliječimo
traume i da jadna sebi dođe. Kasnije smo je vodili na ocjenjivanje. Radi
visine koja je bila na donjoj dozvoljenoj granici dobila je četvorku,
što je dozvoljavalo parenje pod kontrolom kinološkog saveza te da štenad
i rodovnik dobiju. Pokušali ama nije bilo šanse ali prvi uličar, ako
samo uspije da nam izmakne bio je njen, i tako tri puta.
Prvi
put se desilo u ljeto 84. g. Ja ranom zorom ustanem i, dok još nikog
nema, izvedem je napolje da se iskaće bez povodca i bez brnjice, ne
znajući da ima nagon. Na vrh naselja Starčevica, milina božija. Puno
zelenila, puno slobodnog prostora, šuma blizu. Raj i za ljude i za
životinje. Poslije jedno sat ili nešto malo više ja je zovem da idemo u
kuću a ona...hop pa za momcima, il’ momci za njom. Ko će ih znati. Tek
tad shvatih da ona ima nagon. Trka tamo, trka vamo; sve uz brdo niz
brdo; dok jezičinu ja ne isplazih. Ostavim i Reu (tako joj ime dadosmo
po vučici što odhrani Romula i Rema) i prvac u kuću. Jedva se uspentrah
na drugi sprat gdje nam je bio stan u toj zgradurini. Kako otvorih vrata
Duda će:
„A gdje ti je Rea?“
„Eno je vani s momcima!“
„E ti stvarno nisi normalan!“
„Ja bogme jesam. Ne čuvam nevinost kćerima a da čuvam kuji; ma ne pada mi na pamet!“
Desilo
se to još dva puta; po belaju svaki put kad sam je ja izvodio. Kćeri
nisam nikud izvodio niti sam im nevinost čuvao, kao što već rekoh. Da li
su nevinost sačuvale ne znam, a nisam ih ni pitao. Nije ni red a mater
im neće ništa da mi kaže. Nisam vala ni nju pitao. Ma pravi se luda, a i
ja na nekakav način.
Elem za kaznu, morao
sam ja, svaki put da budem babica kuji i da vodim računa o štenadima
što mi i nije bilo teško. Iako nisu mogli dobiti rodovnike, svaki put su
bili pristojno udomljeni i to bez bilo kakvog miraza, što i nije bilo
lako.
Rea
postade naša velika maza i pravi član porodice. Plačali smo za nju i
vodu i čiščenje stubišta i sve ostalo što se plača po članu domaćinstva.
Bilo je tu i prijava, i ovoga i onoga, ali inspekcija ustanovi da su
neosnovane, te se i to nekako završi. Pravi mir nasta tek onda kad
počesmo da plačamo i za nju zajedničke obaveze, kao što već napomenuh.
Moj
badžo, rahmetli Enes Ramić, koji je živio u Zagrebu, imao je običaj da,
kad dođe u Banja Luku, odvede mog Nebojšu na ćevape dole pod Starčevicu
u neku kafanu gdje je bila i fina bašta u hladovini i malo dalje od
ulice. Jedan dan pridružim im se i ja zajedno sa Reom koju sam bio izveo
u popodnevnoj šetnji, naravno sa povocom i korpom na njušci. Zavukla se
Rea pod sto i miruje; ne javlja se nikako. Donosi konobar i ćevape i
sokove i nama dvojici neko žestoko piće (vjerovatno Rubin vinjak). Traje
to sat vremena najmanje, a lona samo miruje i miruje. Kad je konobar donio račun izleti Rea ispod stola bjesno lajući i otjera konobara. Kaže moj badžo:
„E od sad je uvijek vodim u kafanu“
Napisano u Osečini 22.03.2011.g u spomen na našu Reu koja je nekako u ovo vrijeme 1990.g. uspavana radi neizliječive bolesti.
Uvršteno u neobjavljenu zbirku „Galerija uspomena“
*SPECIJALNA
NAPOMENA: Tekst koji ste upravo
pročitali prenesen je sa mog starog bloga By MosHer (bymosher.blogger.ba) na
kojem sam ga objavio 24. marta 2011. godine!
Ensvid
Hadžajlić - MosHer
Nema komentara:
Objavi komentar